Примите участие со статьей
Вы здесь
Начало > Интервью > ПРЕДСТАВЛЯЕМ ВАМ ПРОФЕССОРА СЕРБСКОГО ЯЗЫКА СРЕТО ТАНАСИЧА

ПРЕДСТАВЛЯЕМ ВАМ ПРОФЕССОРА СЕРБСКОГО ЯЗЫКА СРЕТО ТАНАСИЧА

ПРОФЕССОР СРЕТО ТАНАСИЧ РАССКАЗЫВАЕТ О СВОЕМ ТВОРЧЕСКОМ ПУТИ
Старший научный сотрудник Института сербского языка Сербской академии наук и искусств в Белграде и  профессор Философского факультета в Нише; директор Института сербского языка сербской академии наук и искусств 2006-2016 гг.  Был более десяти лет профессором сербского языка на Философском факультете в Баня-Луке (Республика Сербская); с октября 2008 года и ноября 2013 года по приглашению читал лекции по современному сербскому языку в Университете им. М. Ломоносова в Москве. Участвовал с рефератом на нескольких отечественных и международных научных конференциях, среди которых  на 15-ом Международном съезде славистов в Минске 2013 года. Был членом (или) председателем организационных комитетов нескольких научных конференций, в настоящее время –  член Программного комитета 16-го международного съезда славистов (Белград, август 2018 года).
Член редакции журнала Южнословенски филолог, Славистика и Задужбина (Белград), член редакции журнала Ежегодник языка и литературы (Философский факультет в Нише), член редакции журнала Исходишта (Западный университет в Тимишоаре и Философский факультет в Нише), Член редакции и главный редактор Нашего языка, журнала для современного сербского языка и языковой культуры, который публикуется Институтом сербского языка сербской академии наук и искусств. Редактировал несколько книг и сборников в области языка.
В университетах  в Белграде, Нови-Саде, Крагуевац, Баня-Луке и Восточном Сараеве был членом комиссии по защите более тридцати магистерских и докторских диссертаций. Сотрудник Сербской академии наук и искусств и АНУРС в работе по созданию Сербского диалектологического атласа. Постоянный член Матицы сербской в Нови-Саде и член ее Комитета по литературе и языку. Член правления Фонда Иво Андрича, член Комитета по премии Павла и Милка Ивича.
Председатель Комитета по стандартизации сербского языка (на базе которого в 1997 году были созданы  Академии наук и искусств Сербии, Черногории, Институт сербского языка сербской академии наук и искусств, Матица сербская и Сербский литературный кооператив, также все колледжи в Сербии, Черногории и Республике Сербской, в которых можно изучать сербский язык в целях координации изучения сербского языка и  реализации языковой политики),член Комиссии по синтаксису.
Его основная научная область исследований – синтаксис современного сербского языка, современный русский стандартный язык и языковая культура, вопросы функционирования сербского стандартного языка, и синтаксис ийекавских сербских говоров. Библиография Срето Танасича включает в себя более 250 работ, из них несколько книг. В 2017 году в знаменитом издании «Беседы» Милоша Йевтича, имеющем значительный вклад в науку и искусство, вышла его книга «Понимание языка».
В 2006 году он получил награду «Павел Ивич» за  Синтаксис современного сербского языка: простые предложения (как соавтор монографии)”.

ИНТЕРВЬЮ ПРОФ. ДОКТОРА СРЕТО ТАНАСИЧА ЖУРНАЛУ “РУСИСТИКА БЕЗ ГРАНИЦ”

С 2006 по 2016 г. Вы были директором Института сербского языка сербской академии наук и искусств. Каковы были главные направления работы Института сербского языка САНУ? 

— Као што Вам је,  мислим, познато, Србија је од деведесетих година прошлога века пролазила кроз економску, политичку и сваку другу кризу. Распала се држава Југославија. Све је то оставило тешке последице и на научни живот у Србији, на функционисање научних институција, па и на наш Институт. Кадрови су се оспипали, нису обнављани, слабила је издавачка делатност, прекинута међународна сарадња… Ово се све одразило неповољно и на Институт за српски језик САНУ. Кад сам дошао на чело Института, последице о којим сам говорио биле су видљиве. Био сам свестан да је нужно померати стање на боље. Уз интензивирање научног рада било је нужно и кадровско јачање. Засновао сам пројекат у оквиру кога би се изучавао савремени српски језик, или, другачије речено, формирао Одељење за изучавање и стандардизацију савременог српског језика. И у другим одељењима је требало кадровско  јачање. Требало је примити младе људе и школовати их. Кад сам дошао на чело Института, у њему је радило око тридесет научних радника, са десетак доктора наука. По завршетку мог мандата у Институту је радило више од шездесет сарадника и било више од тридесет доктора наука. Да би се млади људи развијали, потребно је да имају публикације у којим ће објављивати своје радове. Ја сам стабилизовао излажење  постојећих публикација и покренуо нове. Поред тога, успоставио сам сарадњу Института са свим универзитетима у Србији; многи професори са филолошких факултета ангажовани су на пројектима Института за српски језик САНУ, раде у редакцијама наших публикација, чланови су комисија за избор сарадника у научна звања; неки од нас из Института предавали смо на факултетима, учествовали у комисијама за магистарске и докторске дисертације, у редакцијама зборника и  часописа изван Института. Такође, организовао сам више научних скупова, домаћих и међународних, у сарадњи са другим институцијама, па и са Српском академијом наука и уметности. На крају, поново сам успостављао сарадњу Института са славистичким центрима у свету. Данас је Институт важна адреса за многе слависте света; готово сваки слависта који неким послом борави у Србији и Београду посети и Институт за српски језик САНУ. Мислим да сам, заједно са својим сарадницима, наравно и у сарадњи са Одељењем језика и књижевности САНУ, вратио Институт на место које му по природи ствари припада. Сада остаје да се то место чува и да се наш рад појачава, у складу са кретањима у науци.

В период с 2008 по 2013 г. Вы были приглашены в МГУ им. М. Ломоносова читать лекции по современному сербскому языку. Расскажите об этих лекциях. Перед какой аудиторией Вы выступали?  

— Ја сам два пута био гостујући професор на Филолошком факултету МГУ Ломоносов, као што сте навели – у 2008. и 2009. години. Као што знате, на МГУ и у Москви изучавање српског језика има дугу традицију, сарадња српских и руских слависта је дуга, велика и плодна. Част ми је што сам један од српских лингвиста који је предавао по позиву на Универзитету Ломоносов, једном од највећих светских универзитета и свакако међу највећим славистичким центрима, где су гостовали  многи значајни српски слависти од Александра Белића, Павла Ивића, да друге не набрајамо. Теме о којим сам држао предавања биле су из савременог српског језика – неки типови реченица, па синтакса глаголских облика. Ова друга тематика интересује руске слависте јер у руском је, као што знамо, систем глаголских облика редукован. Нису само наставници и студенти српског језика слушали та предавања; присуствовали су и наставници са других катедара, па и неки из руских института и са других факултета – изван Универзитета Ломоносов. Године 2008.  једно предавање одржао сам и у Институту за славистику РАН: о актуелној српској језичкој ситуацији. Мој утисак је да је и данас на Филолошком факултету МГУ славистика снажна, мада се и тамо осећају последице промена које су се дешавале крајем другог миленијума и двадесетог века; последице које имају веома неповољан утицај на хуманистичке науке, па и на филолошке. Верујем да ће се ствари променити, да ће у свету доћи на видело чињеница да је свет без хуманистичких наука немогућ, бар свет цивилизације која је изграђивана на европским и евроазијским просторима од Христа па до данас. Да је без филолошких наука немогућ опстанак културе, па и народа. Несрећа би била, и крај цивилизације, ако би законом профита човек био претворен у робота. Бог није замислио усавршавање човека у том правцу.

Расскажите об истории журнала “Jужнословенски филолог” – Белград.

— „Јужнословески филололог“ је часопис који има традицију дужу од сто година и свакако спада међу најугледније часописе у свету славистике. Покренули су га 1913. године филолози Љубомир Стојановић и његов млади ученик са европским образовањем Александар Белић, касније члан и дугогодишњи председник Српске краљевске академије наука, односно после Друго светског рата Српске академије наука и уметности. Они су увидели да српска филологија нема једног часописа који би доносио резултате филолошких проучавања код Срба, других Јужних Словена и пратио шта се збива другде у свету славистике. Такви часописи су другде већ постојали и они их у обраћању читаоцима у првој књизи наводе: Archiv für slav. Philologie, Извѣстія отдѣленія русскаго языка и словесности Имп. Академіи Наук, Рускіҋ Филолологическіҋ Вѣестникъ, Филологическія Записки, Listy filologické, Prace filologiczne, Rocznik slawistyczny, Časopis pro moderní filologii. Најавили су да ће он проучавати српски језик у вези с  осталим јужнословенским и другим словенским језицима. Већ у првом броју имали су сараднике и са стране: А. А. Шахматов,  П. А. Лавров и М. Г. Долопко. Први светски рат је зауставио излажење часописа и други број се појавио тек 1921. године; опет су исти покретачи, мада се сад као  уредник потписује само Александар Белић. Уредник најављује да ће се часопис бавити проучавањем српског и других јужнословенских језика, али и да ће „пратити кретање словенске лингвстике и филологије код свих осталих словенских народа, дајући критичке прегледе о научном раду код њих“. У часопису опет сарађују страни слависти. Важно је поменути да су се кроз библиографије, научну критику, прегледне радове српска и југословенска научна јавност стално обавештавале са оним што се ради у источнословенској и западнословенској славистици. То није необично ако знамо да су Љубомир Стојановић и Александар Белић били поборници идеје о словенском заједништву, да су били међу покретачима заједничких научних тела, па да су и међу идејним творцима међународних конгреса слависта. Часопис је престао излазити у току Другог светског рата – до тада је изашло седамнаест књига. После Другог светског рата Александар Белић је поново покренуо излажење часописа – осамнаеста књиа је изашла и носила годиште 1949–1950. Часопис издаје новоосновани Академијин Институт за српски језик; касније га заједно издају Институт и САНУ. У основи је задржана иста оријентација часописа. Александар Белић је био главни уредник до своје смрти 1960. године, за четрдесет седам година издао је двадесет четири броја „Јужнословенског филолога“, сам је у њему објавио сто деветнаест прилога, обезбедио му висок међународни углед. После смрти Александра Белића уредник часописа је био академик Михајло Стевановић, а од 1974. године – академик Милка Ивић [1]; она је обезбедила редовно годишње излажење часописа. Од 2008. године уредник „Јужнословенског филолога“ је академик Предраг Пипер [2]. Часопис је у основи задржао исту оријентацију цело време свога излажења. Такође, и данас спада међу водеће часописе у свету славистике.
Изузетно велики је његов допринос развоју српске и јужнословенске филолошке науке, изграђивању научних кадрова, упознавању научне јавности са достигнућима светске славистике и представљању резултата српске филологије у свету. У првих сто година у њему је у овом часопису се појавило близу петсто сарадника [3]. Готово да нема значајнијег српског филолога који у њему није сарађивао, а такође многи светски слависти су објављивали у „Јужнословенском филологу“.

Расскажите о журнале “Наш язык” – Институт сербского языка сербской академии наук и искусств – Белград.

— Српски књижевни језик који су на народној основици за потребе српске културе створили Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић са следбеницима почетком двадесетог века био је изграђен полифункционални језик способљен за све функције у животу развијене нације. Између два светска рата Александар Белић, најистакнутији српски лингвиста и водећи лингвиста тадашње државе Југославије, схватио је да је потребно тај језик описивати, проучавати и неговати. Већ постојећи часопис „Јужнословенски филолог“ није могао преузети тај задатак. Зато је Белић 1932. године покренуо часопис за савремени српски (српскохрватски) језик под називом „Наш језик“, који би имао ту улогу. Оснивач часописа је било Лингвистичко друштво у Београду, а   Александар Белић је био његов власник. Белић је управо на страницама овог часописа истакао да се језик развија и да је подложан и негативним утицајима па се у њему јављају и елементи који не припадају стандарду. Зато је потребно указивати на такве неправилности, према јединственим критеријумима. До Другог светског рата изашло је седам књига и прва свеска осме књиге „Нашег језика“. У току рата прекинуто је његово излажење. После другог светског рата Белић је поново покренуо овај часопис, прва књига нове серије изашла је 1949. године. Издавач је био Институт за српски језик, а уредник опет академик Александар Белић. Оријентација часописа је у основи остала иста: савремени српски језик. Истина, нешто је у том погледу промењено: сад је тежиште било пренесено са језичке културе на проучавање савременог српског (српскохрватског) језика. Александар Белић је остао на челу часописа до своје смрти 1960. године, а наследио га је академик Михајло Стевановић. После М. Стевановића на челу уредништва дошао је академик Митар Пешикан, њега је 1996. године наследио проф. др Мирослав Николић, а од 2006. године часопис уређује Срето Танасић. За осамдесет пет година часопис се у српској стручној јавности учврстио као водеће гласило за проучавање савременог српског језика и језичку културу. У њему су сарађивали сви значајнији српски лингвисти који се баве савременим српским језиком, и многи страни. За осамдесет година у овом часопису писало је око триста аутора; највише прилога имао је његов покретач академик Александар Белић – више од сто. Готово да је немогуће бавити се било којим питањем савременог српског језика без увида у садржај овог часописа; то је највећа ризница наших знања о савременом српском јеку [4]. Поред тога, значајна је његова улога у изграђивању језичке културе, у изграђивању свести код културне јавности о потреби неговања језичке правилности и лепе речи. „Наш језик“ има статус водећег националног часописа.

Вы специалист в области синтаксиса современного сербского языка. Какова Ваша последняя работа в этой области?

— Управо излази из штампе Синтакса сложене реченице у савременом српском језику, у едицији „Прилози граматици српскога језика“. За ову Синтаксу сам написао поглавље о асиндетским реченицама. Ако погледате граматике српског језика, од оне прве обимније комплетне Српске граматике Стојана Новаковића из последње деценије деветнаестог века до данас, видећете да се у њима не налази поглавље посвећено овим реченицама. Оне се у граматикама углавном узгред помињу иако су у српском језику веома распрострањене. Такође, немамо ни радове посвећене проучавање тих реченица на корпусу, готово да је једини такав мој рад објављен пре неколико година у „Јужнословенском филологу“. То представља неповољну околност за задатак какав сам ја добио у овом случају.

Какова была тема Вашего доклада на Международном съезде славистов в Минске 2013 г.?

— Тема мога рада на Међунарпдном коннгресу слависта у Минску тицала се такође синтаксе, а наслов је био „Слагње везника и партикула у координираним конструкцијама“. Партикулама се нисам у своме научном веку много бавио, ово је један такав рад. Наравно, и кад сам писао поглавље о асиндетским реченицама за Синтаксу сложене реченице у савременом српском језику, морао сам се бавити и партикулама.

Вы член Программного комитета Международного съезда славистов 2018 г. – Белград. С каким докладом Вы выступите на Международном съезде славистов 20-27 августа 2018 г. в Белграде?

— Да, крајем августа 2018. одржава се Међународни конгрес слависта у Београду. Историја славистике каже да је Београд био добио организацију Трећег међународног конгреса слависта, који је требало да се одржи септембра 1939. године. Међутим, пошто је тада хителеровска Немачка напала Пољску, што је био и почетак Другог светског рата, организатори конгреса су отказали његово одржавање. Ето, после  осам деценија у Београду се одржава шеснаести по реду Међународни конгрес слависта. Потрудићемо се да добро припремимо Конгрес, да будемо добри домаћини, да се слависти из целог света лепо осећају. Нема сумње да ће то бити велики догађај у свету славистике, значајан допринос славистичкој науци. За Конгрес сам пријавио једну тему из синтаксе. Реч је о једном типу безличних реченица – са партиципом на -н/-т. Такве реченице су познате словенским језицима, али је интересантно да у науци о српском језику не постоји ни један рад у коме се говори о њима.  Мало необично кад видимо да се примери с њима могу наћи како у народној књижевности тако и у књижевним делима и у језику штампе, не само у разговорном стилу.

Что Вы пожелаете читателям журнала “Русистика без границ”?

— Неке бројеве овог, по моме мишљењу – врло доброг часописа,  видео сам, видео и списак  слависта из различитих центара у свету који су одговорни за њега, видео уредништво. Желим да „Русистика без граница“ буде часопис који се чита у свим славистичким центрима света, да у њему сарађују слависти из свих славистичких центара, да и даље доприноси развоју славистичке науке, да повезује људе; да уистину уклања границе. Он то заслужује и  надам се да ће се ствари и одвијати, ако Бог да, овако како сам пожелео, а верујем да нисам једини који му то жели.

[1] Она је у редакцију овог часописа увела и бугарског слависту Лили Лашкову.
[2] Тридесета књига за 1973. Годину била је посвећена њеном уреднику Михајлу Стевановићу, па су је уредили његове колеге М. Павловић, Р. Бошковић, М. Пешикан и Ж. Станојчић, а педесет шеста за 2000. годину посвећена је академику Павлу Ивићу поводом смрти и уредио ју је његов ученик Слободан  Реметић.
[3] У броју LXIX (2013) Ана Голубовић је објавила библиографију „Јужнословенског филолога“ од броја I (1913) до LXVIII (2012).
[4] Поводом 80 година излажења у “Нашем језику“ XLIII/3–4 објављена је целокупна библиографија  од броја I доXLIII.
Читайте интервью на русском языке в первом номере журнала “Русистика без границ” за 2018 г.

Читайте дальше

ИНТЕРВЬЮ СПЕЦИАЛИСТА В ОБЛАСТИ МЕТОДИКИ ИНОЯЗЫЧНОГО ОБРАЗОВАНИЯ ПРОФЕССОРА ВИКТОРИИ САФОНОВОЙ Представляем Вам ведущего российского методиста в области обучения иностранным языкам, в частности русскому языку как иностранному (РКИ) – профессора, доктора педагогических наук Викторию Викторовну Сафонову. Под руководством В.В. Сафоновой зарождается и развивается концепция социокультурного подх...
ИНТЕРВЬЮ ИЗВЕСТНОГО СЕРБСКОГО СЛАВИСТА, ПРОФЕССОРА ПЕТРА БУНЯКА Представляем Вам доктора филологических наук, профессора кафедры славистики Филологического факультета Белградского университета Петра Буняка, заграничного члена Польской академии знаний (Polska Akademia Umiejętności) в Кракове. Петр Буняк – специалист в области полонистики, славистики, эмигрантол...
Интервью известного австрийского методиста в области преподавания РКИ профессора А.Л. Бердичевского Приказом президента РФ  в феврале 2013 года А.Л. Бердичевский удостоен медали им. Пушкина «За заслуги в популяризации и  сохранении русского языка за рубежом». — Вы доктор педагогических наук, профессор, сотрудник Университета прикладных наук Вены. Вы окончили МПГУ. Расскажите немного о с...
ИНТЕРВЬЮ ДИРЕКТОРА РУССКОГО ЦЕНТРА В КРАКОВЕ ХЕЛЕНЫ ПЛЕС — Поздравляем Вас с награждением медалью Пушкина в этом году. Как Вы популяризируете изучение русского языка среди молодых людей в Польше? Расскажите, пожалуйста, о своем опыте работы. — Спасибо большое за поздравление. Действительно, более сорока лет я работаю с молодежью. Оценили мою работу, наг...
Гоголевед С.А. Шульц о бессмертных произведениях Гоголя – ИНТЕРВЬЮ Сергей Анатольевич Шульц – известный российский литературовед, гоголевед, толстовед. В 1992 г. С.А. Шульц окончил филологический факультет Ростовского государственного университета. В 1994-2004 преподавал на филологическом факультете  Ростовского государственного университета. В 1998 г. защитил в М...
ИНТЕРВЬЮ С КИТАЙСКИМ РУСИСТОМ ХУАН ШИЦЗЭНОМ, ПРОФЕССОРОМ ПЕКИНСКОГО УНИВЕРСИТЕТА ЦИНХУА, КНР Представляем интервью русиста Хуан Шицзэна, профессора факультета иностранных языков и литературы Университета Цинхуа, Пекин. Цинхуа (Tsinghua University) – всемирно известный национальный научно-технический исследовательский университет Китая.  — Здравствуйте, уважаемый профессор Шицзэн. Спасибо з...
Косик Виктор Иванович – крупный специалист по балканской истории/ Интервью — Что Вас связывает с Болгарией? — Моя первая книжка, в зеленом переплете, купленная в букинистическом магазине в 12-13-м возрасте, называлась «Болгары старого времени». Автор всем известен. В Университете диплом писал по «Свободе» и «Независимости» Любена Каравелова. Обе мои диссертации также свя...
Мифы o Воронежe: интервью с ономастом Г.Ф. Ковалевым Видният руски ономаст, професор Генадий Филипович Ковалев, беше така любезен да се съгласи да даде интервю на нашето списание и сайт на тема: произход на названията  «Воронеж», «Чернавски мост» и «Дивногорие». Град Воронеж е университетски град, познат на много българи, които са завършили там своето...
Top