ИНТЕРВЬЮ ПРОФ. ДОКТОРА СРЕТО ТАНАСИЧА ЖУРНАЛУ «РУСИСТИКА БЕЗ ГРАНИЦ»

— С 2006 по 2016 г. Вы были директором Института сербского языка сербской академии наук и искусств. Каковы были главные направления работы Института сербского языка САНУ? 

— Као што Вам је,  мислим, познато, Србија је од деведесетих година прошлога века пролазила кроз економску, политичку и сваку другу кризу. Распала се држава Југославија. Све је то оставило тешке последице и на научни живот у Србији, на функционисање научних институција, па и на наш Институт. Кадрови су се оспипали, нису обнављани, слабила је издавачка делатност, прекинута међународна сарадња… Ово се све одразило неповољно и на Институт за српски језик САНУ. Кад сам дошао на чело Института, последице о којим сам говорио биле су видљиве. Био сам свестан да је нужно померати стање на боље. Уз интензивирање научног рада било је нужно и кадровско јачање. Засновао сам пројекат у оквиру кога би се изучавао савремени српски језик, или, другачије речено, формирао Одељење за изучавање и стандардизацију савременог српског језика. И у другим одељењима је требало кадровско  јачање. Требало је примити младе људе и школовати их. Кад сам дошао на чело Института, у њему је радило око тридесет научних радника, са десетак доктора наука. По завршетку мог мандата у Институту је радило више од шездесет сарадника и било више од тридесет доктора наука. Да би се млади људи развијали, потребно је да имају публикације у којим ће објављивати своје радове. Ја сам стабилизовао излажење  постојећих публикација и покренуо нове. Поред тога, успоставио сам сарадњу Института са свим универзитетима у Србији; многи професори са филолошких факултета ангажовани су на пројектима Института за српски језик САНУ, раде у редакцијама наших публикација, чланови су комисија за избор сарадника у научна звања; неки од нас из Института предавали смо на факултетима, учествовали у комисијама за магистарске и докторске дисертације, у редакцијама зборника и  часописа изван Института. Такође, организовао сам више научних скупова, домаћих и међународних, у сарадњи са другим институцијама, па и са Српском академијом наука и уметности. На крају, поново сам успостављао сарадњу Института са славистичким центрима у свету. Данас је Институт важна адреса за многе слависте света; готово сваки слависта који неким послом борави у Србији и Београду посети и Институт за српски језик САНУ. Мислим да сам, заједно са својим сарадницима, наравно и у сарадњи са Одељењем језика и књижевности САНУ, вратио Институт на место које му по природи ствари припада. Сада остаје да се то место чува и да се наш рад појачава, у складу са кретањима у науци.

— В период с 2008 по 2013 г. Вы были приглашены в МГУ им. М. Ломоносова читать лекции по современному сербскому языку. Расскажите об этих лекциях. Перед какой аудиторией Вы выступали?  

— Ја сам два пута био гостујући професор на Филолошком факултету МГУ Ломоносов, као што сте навели – у 2008. и 2009. години. Као што знате, на МГУ и у Москви изучавање српског језика има дугу традицију, сарадња српских и руских слависта је дуга, велика и плодна. Част ми је што сам један од српских лингвиста који је предавао по позиву на Универзитету Ломоносов, једном од највећих светских универзитета и свакако међу највећим славистичким центрима, где су гостовали  многи значајни српски слависти од Александра Белића, Павла Ивића, да друге не набрајамо. Теме о којим сам држао предавања биле су из савременог српског језика – неки типови реченица, па синтакса глаголских облика. Ова друга тематика интересује руске слависте јер у руском је, као што знамо, систем глаголских облика редукован. Нису само наставници и студенти српског језика слушали та предавања; присуствовали су и наставници са других катедара, па и неки из руских института и са других факултета – изван Универзитета Ломоносов. Године 2008.  једно предавање одржао сам и у Институту за славистику РАН: о актуелној српској језичкој ситуацији. Мој утисак је да је и данас на Филолошком факултету МГУ славистика снажна, мада се и тамо осећају последице промена које су се дешавале крајем другог миленијума и двадесетог века; последице које имају веома неповољан утицај на хуманистичке науке, па и на филолошке. Верујем да ће се ствари променити, да ће у свету доћи на видело чињеница да је свет без хуманистичких наука немогућ, бар свет цивилизације која је изграђивана на европским и евроазијским просторима од Христа па до данас. Да је без филолошких наука немогућ опстанак културе, па и народа. Несрећа би била, и крај цивилизације, ако би законом профита човек био претворен у робота. Бог није замислио усавршавање човека у том правцу.

— Расскажите об истории журнала «Jужнословенски филолог» – Белград.

— Расскажите о журнале «Наш язык» – Институт сербского языка сербской академии наук и искусств — Белград.

— Српски књижевни језик који су на народној основици за потребе српске културе створили Вук Ст. Караџић и Ђура Даничић са следбеницима почетком двадесетог века био је изграђен полифункционални језик способљен за све функције у животу развијене нације. Између два светска рата Александар Белић, најистакнутији српски лингвиста и водећи лингвиста тадашње државе Југославије, схватио је да је потребно тај језик описивати, проучавати и неговати. Већ постојећи часопис „Јужнословенски филолог“ није могао преузети тај задатак. Зато је Белић 1932. године покренуо часопис за савремени српски (српскохрватски) језик под називом „Наш језик“, који би имао ту улогу. Оснивач часописа је било Лингвистичко друштво у Београду, а   Александар Белић је био његов власник. Белић је управо на страницама овог часописа истакао да се језик развија и да је подложан и негативним утицајима па се у њему јављају и елементи који не припадају стандарду. Зато је потребно указивати на такве неправилности, према јединственим критеријумима. До Другог светског рата изашло је седам књига и прва свеска осме књиге „Нашег језика“. У току рата прекинуто је његово излажење. После другог светског рата Белић је поново покренуо овај часопис, прва књига нове серије изашла је 1949. године. Издавач је био Институт за српски језик, а уредник опет академик Александар Белић. Оријентација часописа је у основи остала иста: савремени српски језик. Истина, нешто је у том погледу промењено: сад је тежиште било пренесено са језичке културе на проучавање савременог српског (српскохрватског) језика. Александар Белић је остао на челу часописа до своје смрти 1960. године, а наследио га је академик Михајло Стевановић. После М. Стевановића на челу уредништва дошао је академик Митар Пешикан, њега је 1996. године наследио проф. др Мирослав Николић, а од 2006. године часопис уређује Срето Танасић. За осамдесет пет година часопис се у српској стручној јавности учврстио као водеће гласило за проучавање савременог српског језика и језичку културу. У њему су сарађивали сви значајнији српски лингвисти који се баве савременим српским језиком, и многи страни. За осамдесет година у овом часопису писало је око триста аутора; највише прилога имао је његов покретач академик Александар Белић – више од сто. Готово да је немогуће бавити се било којим питањем савременог српског језика без увида у садржај овог часописа; то је највећа ризница наших знања о савременом српском јеку [4]. Поред тога, значајна је његова улога у изграђивању језичке културе, у изграђивању свести код културне јавности о потреби неговања језичке правилности и лепе речи. „Наш језик“ има статус водећег националног часописа.

— Вы специалист в области синтаксиса современного сербского языка. Какова Ваша последняя работа в этой области?

— Управо излази из штампе Синтакса сложене реченице у савременом српском језику, у едицији „Прилози граматици српскога језика“. За ову Синтаксу сам написао поглавље о асиндетским реченицама. Ако погледате граматике српског језика, од оне прве обимније комплетне Српске граматике Стојана Новаковића из последње деценије деветнаестог века до данас, видећете да се у њима не налази поглавље посвећено овим реченицама. Оне се у граматикама углавном узгред помињу иако су у српском језику веома распрострањене. Такође, немамо ни радове посвећене проучавање тих реченица на корпусу, готово да је једини такав мој рад објављен пре неколико година у „Јужнословенском филологу“. То представља неповољну околност за задатак какав сам ја добио у овом случају.

— Какова была тема Вашего доклада на Международном съезде славистов в Минске 2013 г.?

— Тема мога рада на Међунарпдном коннгресу слависта у Минску тицала се такође синтаксе, а наслов је био „Слагње везника и партикула у координираним конструкцијама“. Партикулама се нисам у своме научном веку много бавио, ово је један такав рад. Наравно, и кад сам писао поглавље о асиндетским реченицама за Синтаксу сложене реченице у савременом српском језику, морао сам се бавити и партикулама.

— Вы член Программного комитета Международного съезда славистов 2018 г. – Белград. С каким докладом Вы выступите на Международном съезде славистов 20-27 августа 2018 г. в Белграде?

— Да, крајем августа 2018. одржава се Међународни конгрес слависта у Београду. Историја славистике каже да је Београд био добио организацију Трећег међународног конгреса слависта, који је требало да се одржи септембра 1939. године. Међутим, пошто је тада хителеровска Немачка напала Пољску, што је био и почетак Другог светског рата, организатори конгреса су отказали његово одржавање. Ето, после  осам деценија у Београду се одржава шеснаести по реду Међународни конгрес слависта. Потрудићемо се да добро припремимо Конгрес, да будемо добри домаћини, да се слависти из целог света лепо осећају. Нема сумње да ће то бити велики догађај у свету славистике, значајан допринос славистичкој науци. За Конгрес сам пријавио једну тему из синтаксе. Реч је о једном типу безличних реченица – са партиципом на -н/-т. Такве реченице су познате словенским језицима, али је интересантно да у науци о српском језику не постоји ни један рад у коме се говори о њима.  Мало необично кад видимо да се примери с њима могу наћи како у народној књижевности тако и у књижевним делима и у језику штампе, не само у разговорном стилу.

— Что Вы пожелаете читателям журнала «Русистика без границ»?

— Неке бројеве овог, по моме мишљењу – врло доброг часописа,  видео сам, видео и списак  слависта из различитих центара у свету који су одговорни за њега, видео уредништво. Желим да „Русистика без граница“ буде часопис који се чита у свим славистичким центрима света, да у њему сарађују слависти из свих славистичких центара, да и даље доприноси развоју славистичке науке, да повезује људе; да уистину уклања границе. Он то заслужује и  надам се да ће се ствари и одвијати, ако Бог да, овако како сам пожелео, а верујем да нисам једини који му то жели.